Stizala je u Srbiju gomila ekonomskih eksperata, sve sami geniji sa Harvarda, Jejla i sličnih američkih megauniverziteta. I, što ih je sve više dolazilo, Srbi su postajali sve siromašniji! I čim bi se ti silni eksperti upleli u srpsku ekonomiju, ona je kopnila, sušila se i odumirala. Hoće li promeniti nešto dolazak mladog Nišlije iz Amerike, novog ministra finansija u rekonstruisanoj vladi Srbije, dvadesetdevetogodišnjeg Lazara Krstića koji je, kao nestranačka ličnost, došao na poziv vicepremijera i najmoćnijeg čoveka Srbije, Aleksandra Vučića

S licem Mikija Mausa koga je Mini ostavila zbog Šilje, u Srbiju je, posle pada Slobe Miloševića, stigao čuveni ekspert za finansije, školovan u inostranstvu. Ime mu beše i ostade Božidar Boža Đelić, koji je pokazao kako izgleda kada se Piroćanac otisne u beli svet, a onda se vrati kući. Refren pesme, pošto smo fa upoznali, ukratko, glasi: „Božo, kuku-lele!“.

Iskreiran kao petooktobarski Toma Palčić, poslat među Srbe da im dokaže kako u tranzicionim bajkama na kraju svi, osim retkih izuzetaka, treba da žive siromašni i srećni do kraja života, Božidar Đelić je pokazao još nešto: od kada je iznenada sleteo s neba među Srbe na kauč svoga teče Ilije Petkovića, nekadašnjeg magičnog driblera OFK Beograda i reprezentativca SFRJ, Boža je izgledao kao hiperaktivni konsultant uključen na mlazni pogon.

Takav, nagutan kriptonita, leteo je iznad svete srpske zemlje i edukovao građane kako da sa smeškom i bez primljene anestezije, skoče bez padobrana sa 10.000 metara iz socijalizma u kapitalizam. Liberalni socijaldemokrata po ubeđenju, što je već nonsens sam po sebi, Piroćanac po poreklu, I, što se manje zna, lični prijatelj makedonskog premijera Nikole Gruevskog i vrhunski harvardski đak po tituli, postao je specijalista za otkrivanje haotičnosti tranzicije. Najpre je pokazao neviđenu skromnost. Kao, siromašak, spava na tetkinom kauču, postao je idealan kandidat za plastičnog hirurga koji je Srbima tranplantovao kožu, presvlačeći ih za novo mistično doba crne rupe prelaznog perioda između dva sistema, iz romantični socijalizam u kaubojski kapitalizam.  

Planirao je Boža da ostane nekoliko meseci i pomogne Zoranu Đinđiću u transformaciji srpske ekonomije. I ostade nam Boža, nek nam je živ i zdrav, već 13 godina. Fasciniran energijom, političkim zakulisnim igrama i mogućnostima koje pruža najegzotičnija tačka istočnog limesa zapadnog Balkana, koja je omađijala i mnoge krupnije primerke od njega. Zato se nije ni vratio u Francusku, gde je radio kao finansijski konsultant. Naprotiv, razveo se od supruge, Parižanke, i upoznao sve noćne blagodeti Beograda…Kandidovao se, u ime Demokratske stranke, za mesto premijera, ali, za razliku od svog drugara Gruevskog, Boža nema u sebi taj neophodni „factor Iks”, vladarsku harizmu. I, nije trenirao boks, poput moćnog makedonskog vladara, što mu je nedostajalo da bi politički izronio kao lider  iz živog blata srpske politike.  

Stizala je posle Bože u Srbiju još gomila ekonomskih eksperata, sve sami geniji sa Harvarda, Jejla i sličnih američkih megauniverziteta. I, što ih je sve više dolazilo, Srbi su postajali sve siromašniji! I čim bi se ti silni eksperti upleli u srpsku ekonomiju, ona je kopnila, sušila se i odumirala! Kunem se u Džefrija Saksa, ako lažem! I Boža Đelić se kune u starog Džefrija – bio mu je glavni privatizacioni savetnik za evropski istok.

Alaga je privatizovao, svaka mu čast!

Kada je, nedavno, rešio da rekonstriše vladu, najmoćniji srpski političar, vicepremijer Aleksandar Vučić, doveo je novog ekonomskog mesiju. Boža Đelić, član Demokratske stranke, u dubokoj je opoziciji. Ako se zapitate odakle ovoliki uvod i što li sam navalio toliko na Božu Derikožu – ko smrt na babu – razlog je sledeći. Dolazak malog,  dvadesedevetogodišnjeg Krstića na mesto ministra finansija  isuviše liči na nekadašnji Božin ulazak u srpske svodove vlasti.Noviministar finansija, Lazar Krstić, takođe je južnjak, iz Niša. I, poput Bože, takođe je otišao iz Srbije u tuđinu, kao veliki talenat, da potraži sreću. Diplomirao je Lazar na američkom univerzitetu Jejl, bio tamošnji član tajnog bratstva iz čijih se redova biraju američki predsednici i agenti CIA…Zaposlio se potom kao savetnik u kompaniji Makinsi, da bi se volšebno vrato u Srbiji na džinovska vrata – na mesto ključara državne kase.

I, mediji u Beogradu, mlađanog Lazara su takođe, kao nekada Božu, proizveli u superzvezdu, počeli da pišu bajke o genilajnom Nišliji i odmah su tu pala neoprimerena poređenja: te, stigao je novi Tesal, te, dolazi nam mladi genije…Kako god bilo, mediji ističu skromnost mladog i neopsorno sposobnog momka koji bi trebalo da nauči Srbe da hodaju preko Mrtvog mora.

Lazar se do sada ne meša previše u svoj posao. Od njegovih dosadašnjih javnih nastupa, ističe se već legendarna fraza, koja glasi: “Moramo stegnuti kaiš!”. Ali, taj ekonomski refren slušam od kada sam diplomirao ekonomiju u vreme samoupravnog socijalizma i mnogo puta kasnije – od Milke Planinc, i Ante Markovića, do Slobodana Miloševića i svih njegovih demokratskih vladara koji su nasledili rahmetli Slobu. Zato me to „otkriće” mladog eksperta se Jejla, zapravo uvodi u film: sada sam već u kadru sa Brusom Vilisom, pijanim privatnim detektivom koga vara žena, a ćerka smatra kretenom i gubitnikom. U genijalnom akcionom filmu “Poslednji skaut”, Brus Vilis nekoliko puta ponavlja isti dijalog, potencirajući Hegelovu dijalektiku:

– Nebo je plavo, more je vlažno, a žene imaju tajne!

Lazar nije Brus Vilis, on nije neobrijani privatni detektiv koji puši tri paklice marlbora dnevno i ratuje zajedno sa propalim ragbi igračem protiv opake američke mafije. Lazar je mladi, namirisani  japi koji hoće nešto da nam kaže. Ono sa kaišem, jednako je mudrostima Brusa Vilisa. Dakle, ništa novo pod kapon nebeskom i ekspertskom. Saznali smo nešto što smo odavno znali: da smo ga nadrljali. Lazar se, valda zato, latio starog, dobrog kaiša, koji možemo iskoristiti na dva načina: da probušimo još jednu rupu, jer ćemo, kako silno poskupljuje hrana u supermarketima, a plate ostaju iste, da kolektivno odemo na prinudnu dijetu. Druga stvar je da kaiš iskoristimo kao uže za vešanje. Ta, druga opcija, silno bi obradovala delegaciju MMF-a, koja je ponovo stigla uBeograd, sa predlogom koji se za sada samo iznosi u kuloarima, kao probni balon. MMF naime, predlaže da se odlazak u penziju produži na na 67 godina starosti, pa da sa toliko godina u penziju odu i žene, mada bi bilo iskrenije da se Srbima uputi sledeći ultimatum međunarodne finansijske oligarhije: Da svi Srbi i ostale etničke zajednice odu u upenziju sa 80 godina, uz obavezan uslov da im svedoci budu – njihovi roditelji.

Šta zaista čeka Lazara Nejakog? Uoči pripremanja budžeta za 2014, MMF, po opisu posla, najviše i zanima da li je država s kojom imaju bilo kakav aranžman sposobna da vraća i plaća dospele zajmove. I, naravno, insistira na poštovanju dogovora, ekonomske politike, uz velika odricanja domaćina, kako bi se osigurao bar rast nacionalnog kolača od koga bi se izdvojio dobar komad za plaćanje dospelih obaveza.

Da se dolasku te misije poklanja više nego dužna pažnja svedoče i reči premijera Ivice Dačića da će se celokupna vlada veoma posvetiti pripremama za te razgovore, koji će, po svemu sudeći, biti mnogo više od puke tehničke razmene mišljenja. I kao trešnja na vrhu sladoleda dolazi izjava ministra finansija Lazara Krstića da će se sa MMF-om svakako razgovarati, ali tek posle usvajanja budžeta.       

Siromah je taj, bogati Lazar. Više se ne oglašava. Gleda u papire i verovatno se pita, gde li je to došao, kada je mogao da se baškari u Americi, kulira u nekom penthausu i spekuliše na berzi. Probano je, doduše, da se kao probni balon, posle njegovog dolaska, proturi priča o solidarnom porezu. Odnosno, o oporezivanju plata sa osam, 10, ili 12 odsto, iznad 100.000 dinara.

Kad je čula to srednja klasa, oni mučenici koji su se tek približili tom neslućenom bogatstvu, od nešto više od 900 evra, jednostavno poludeše i baciše drvlje i kamenje na kreatore te ideje, pa se sada ta ideja naziva „solidaran porez” i usmerena je isključivo na lezileboviće, odnosno partijsku pešadiju, pozapošljavanu po javnim preduzećima.  

Lazar je pametan tip i odmah je sklopio kockice, pa mu ne pada na pamet da više daje takve izjave. Drži se kaiša. Zato je njegovu ulogu preuzeo premijer Ivica Dačić, koji je nastavio foru o solidarnom porezu, što je, uzgred, stara ideja, koja se ciklično pojavljuje kao populistički predizborni fazon, koji bi sirotinju naveo da, umesto da se veša o kaiš, probuši na njemu sledeću rupu. I Aleksandar Vučić je počeo da govori o bolnim rezovima i teškim reformama, uvodeći, pri tom, medicinske fraze u ekonomsku politiku, kao što je ona, da je „Srbija obolela od kancera”, uz hirurške opaske o „bolnim rezovima”.

Lazar verovatno ćuti i zato što se dao u čitanje. Sada mu predstoji priprema budžeta za prenapregnutu 2014. godinu u kojoj uz glavnicu dospeva i milijarda evra kamata. Ako dogodine napravimo rast BDP od tri odsto – bićemo na nuli. Gde smo i sada, jer će sav godišnji prirast nacionalnog kolača otići za plaćanje kamata. O domaćim dubiozama da se i ne govori.Popravilima igre taj najvažniji godišnji dokument mora da se usvoji do 1. decembra. Plan je, koliko je za sada poznato, da se budžetski deficit svede na 4,7 odsto BDP, da bi u nekoliko idućih godina bio doveden do svega tri procenta.

Možda je dobro to što Lazar nije stranački lik, iako ga je politika dovela na to mesto glavnog računovođe Srbije. Jer donekle ima odrešene ruke, ali pitanje je da li postoji politička spremnost da se temeljno očiste sve naše Augijeve štale. Kažu da postoji. Videćemo, jer za taj posao treba mnogo Herkula. Da li je to Lazar Nejaki?Iliće, na kraju balade, proći kao Laza Kamikaza? Jer, nikad se sa Srbijom ne zna.

Iako je planirano da u Srbiju dođe uz zvuke fanfare i oduševljenja, utisak je donekle pokvario Dževad Galijašević, samozvani ekspert za međunarodni terorizam. Taj Galijašević je za „Slobodnu Bosnu” izjavio da Lazar Krstić nikada nije ni video Niš, a kamoli da se rodio u njemu.  

Sada smo opet u trileru, ovoga puta špijunskom: Lazar je zapravo, tvrdi taj Galijašević, poreklom iz Katara i da trenutno uči srpski jezik, pa ga zato ne možete videti na televiziji da daje izjave. Dakle, Lazar ne sprema nacrt budžeta, već uči padeže! Uz to, nema 29, nego 31 godinu. Prema ovom nadrianalitičaru Galijaševiću, heroj Laza sa Jelja u Srbiju dolazi da zaštiti investicije koje Katar namerava da uloži u Srbiju – skoro milijardu dolara u najavi, bar za sada!

Eto pravog, sočnog, balkanskog zapleta: u obaveštajnim krugovima se, navodno, zna da je Krstić iz Katara, da je radio za američke obaveštajne službe, a to verovatno znaju i beogradske vlasti i pristaju na njegov dolazak, samo da bi dobili preko potrebni novac. To analizira Dževad Galijašević.

Lekareovski spin je istovremeno i nušićevski komičan, pa je Lazar, ni kriv ni dužan (za sada smo dužni samo mi, običan svet), ispao katarsko-američki obaveštajac. I, preporučuje nam Galijašević, da pogledamo pažljivo  Lazarevo lice. Nije slovensko, nije ni tursko. Ovo drugo, Dževad bi donekle i razumeo, jer, ako je iz Niša, tamo su se stotinama godina mešali Turci i Srbi.

Ma kakvi, za Galijaševića je Lazarevo lice arapsko, čisto ko suza.

Ali, kada se i ja malo bolje zagledam u ogledalo, kao i još jedan moj kolega, bloger „Akademika”, primećujem da nisam neki naročiti primerak slovena. Pre bi se reklo da mi je čukun babu zaskočio nekakav Turčin.Ilimožda Arapin, koji je dojahao ovamo, da nam sredi stanje u javnim finasijama!Ili, što bi se reklo, da nam stegne učkur!

 Aleksandar Apostolovski

02.10.2013