Ko je glavni favorit savremene Srbije? Ko je džiber koga više ljudi gleda kako spava, nego što gleda u informativne emisije na svim televizijama zajedno? Čak se i Vikipedija odnosi prema Kristijanu sa uvažavanjem. Predstavljen je kao kriminalac iz Srbije, učesnik Farme 6. Čak i ja za akademik.mk pišem ponovo o njemu, posle godinu i po dana. Hajde da vidimo hoće li iz Farme, smeštene u selu nadomak Beograda, možda biti unapređen i ući u Srpsku akademiju nauka i umetnosti? Možda se pridruži i Bogu, ako se prikljući Crkvi? Ne bi me začudilo.

U Srbiji, dakle,  ništa novo. Fudbal nam je katastrofalan, a ugledni kriminalac Kristijan Golubović postaje konstanta naše stvarnosti, pojavljujući se kao filozof, mislilac i lajf-kouč, što bi rekle sponzoruše, obožavateljke takozvane voditeljske književnosti. Kristijan je postao kao kiseonik. Bez njega radni ljudi i građani ne mogu da provedu ni dan, ni veče. I toliko se podvukao pod kožu ne samo Srbima, već i čitavom regionu, da smo i Georgi Dimitrov, inicijator ovog uglednog portala, kao i ja, zaboravili da sam tom renesansom slikaru i pesniku sa asfalta koji se kao nomad seljak iz večeri i večeri seli sa naslovne strane na naslovnu stranu, već posvetio tekst na upravo ovom portalu, još 29. aprila prošle godine.

Da li gospoda Alchajmer ili Parkins opsedaju Georgija i mene istovremeno, manje je važno. Ono što je mnogo tužnije jeste to, da nam se Kristijan, kao i ostalima, uvukao duboko u podsvest.

Kako se dogodilo da mladunče King Konga koje se ponaša kao da je upalo u kazan sa super napitkom koje koriste Asteriks i Obeliks, ali uz želju za usavršavanjem, postao samouki moderni narodni tribun opšteg smera. Koji, umesto u buretu, živi u rijalitiju! Nabildovani i istetovirani junak srpske virtuelne – rijaliti stvarnosti morališe, razmišlja o životu, dok ga spopadaju starlete, pevaljke i ocvale glumice.

Zapravo, već sam u samom  početku napravio grešku. Naime, rijaliti galaksija srpskog univerzuma je zapravo stvarnost, dok manjina koja predstavlja ugroženu vrstu, razmišlja kako da preživi i očuva razum, inteligenciju i krvni pritisak u zemlji u kojoj se na četiri televizije sa nacionalnom frekvencijom, prikazuju surovi rijaliti programi.

Kristijan caruje na Farmi TV Pinka. Ali, treba priznati: prizori od kojih bi košmarne snove dobio i drug Orvel nisu naš izum, već su samo deo sveopšteg idiotizma, kao završne faze globalizma. Nije li, uostalom, čitav svet, čak i Obama, opčinjen neurozama zbog obima struka Kim Kardašijan, čiji je očuh Brus Džener, nekada slavni američki olimpijac, postao njena maćeha?

Otkuda, dakle, pravo da negiramo beogradskom konanu Kristijanu Goluboviću da postane Sokrat haj-tek doba? Ne mislim, pri tom, da je Sokrat njegov nadimak koji je stekao robijajući godinama i u Grčkoj, već zbog njegovih aspiracija da mladi dečaci u njemu prepoznaju učitelja.

Ko je glavni favorit savremene Srbije? Ko je džiber koga više ljudi gleda kako spava, nego što gleda u informativne emisije na svim televizijama zajedno? Čak se i Vikipedija odnosi prema Kristijanu sa uvažavanjem. Predstavljen je kao kriminalac iz Srbije, učesnik Farme 6.

Hajde da vidimo hoće li iz Farme, smeštene u selu nadomak Beograda, Kristijan možda niti unapređen i ući u Srpsku akademiju nauka i umetnosti? Možda se pridruži i Bogu, ako se prikljući Crkvi? Ne bi me začudilo. Njegov medijski praotac je zapravo Aleksandar Knežević Knele, bivši novinar „Politike“, koji je sa Vojislavom Tufegdžićem snimio slavni dokumentarac „Vidimo se u čitulji“. Bila je to zapravo metafora naših života devedesetih godina prošlog veka, kada je Beogradom zavladala nova kasta kriminalaca. Bili su estetska strava i užas. Nosili su italijanske trenerke i patike, ili su dukseve nabijali duboko u farmerke. Oko vrata su imali debele zlatne lance i šetali su pit-bulove.

Od čitave te ekipe surovih ubica i narklo-dilera, preživeo je samo Kristijan. I, konačno je uspeo u životu. Postao je deo rijaliti estamblišmenta, čovek koji usijava piplmetre. Moj nekadašnji kolega Knele sa kojim sam se družio i igrao basket, posle tog dokumentarca se zamonašio, približivši se Bogu i sada je jedan od vodećih monaha u drevnom manastiru Hilandar na Svetoj Gori.

Ozbiljne ptičice mi javljaju da ga polako, kako to dolikuje Crkvi, spremaju za budućeg patrijarha Srpske pravoslavne crkve! I zaslužio je. Kada je preživeo one silne ubice, ne treba li da za nagradu, bude posrednik između Svevišnjeg i Srba?

Njegov antipod, Kristijan, još je u mladim danima iskazivao bliskost ka organizovanom kriminalu. Zapravo je želeo da postane zvezda po bilo koju cenu, da bude kum srpske mafije. Proslavio se kada je sa ekipom klinaca u ranim jutarnjim časovima februara 1990. godine upao u tada čuveni noćni klub „Mažestik“ i naterao goste da legnu na pod. Ispalio je nekoliko hitaca u plafon i umesto vizit karte, zaurlao: „Dobro veče, ja sam Kristijan“.

Noćni klub hotela „Mažestik“ tada je važio za omiljeno stanište gde su se okupljali agenti Državne bezbednosti, šefovi mafije, sportisti i lake žene koje su delili. Bilo je tu ponešto i novinara. Kristijan je postao već sledećeg jutra slavan. I nedostupan policiji. Zbrisao je u Diseldorf.

Prema jednoj verziji, tamo je otišao sam samcijat, a prema drugoj, incident u „Mažestiku“ je organizovala tajna služba, kako bi brendirala novu zvezdu među mafiozama, a potom ga uputila u Nemačku, da učestvuje u nekoliko pokušaja atentata na pripadnike takozvane neprijateljske emigracije.

U brojnim intervjuima koje sada daje, on tvrdi da je još kao maloletnik izazvao Arkana na dvoboj, sa porukom sledeće sadržine: “Ne može više jedanBeogradda ima dva gospodara!”.

Ko će ga znati? Možda je zaista tako i bilo. Ono što je izvesno, jeste to da su Kristijan i Milorad Ulemek Legija, organizator ubistva na Zorana Đinđića, odrasli zajedno. Opljačkali su Elanovu prodavnicu na Novom Beogradu, ali ne da uzmu lovu, već tegove. Bildovali su do iznemoglosti u garaži. Kristijan je nosio 150 kilograma čelika sve do Legijnog solitera, pored hotela “Jugoslavija”, na granici Novog Beograda i Zemuna.

Obojica dečaka su brzo prevazišliBeograd. Želeli su da uđu u istoriju svetskog kriminala. Mladi i naivni, nisu znali da su davno pre njih, neke drtuge bitange već pljačkale banke. Želeli su da o njima snimaju filmove.

Kristijanova verzija se ne slaže sa zvaničnom, kada je reč o njegovom bekstvu u Nemačku, posle pucnjave u Mažestiku. Navodno je sa Legiojom pobegao u Italiju, gde su ih ganjali karabinjeri. Potom su se razdvojili. Legija je promašio Švajcarsku i završio u Franbcuskoj. Valjda je ubio nekog na vratima diskoteke i šta bi takva persona uradila, nego da pobegne u – Legiju stranaca. Legija se, po sveodočenju Kristijana, davno ložio na Legiju! Govorio je da su u Legiji stranaca pravi “esesovci”, poput njega.

U francuskoj vojnoj formaciji, Legija se spajtao sa Antom Gotovinom, hrvatskom barabom gotovo identične biografije, a potom su obojica prekomandovani u svoje matične novostvorene banana domovine kojima su nedostajali takvi mozgovi kockastih glava! Legija, zaista, postaje Arkanova desna ruka, a potom i pukovnik srpske tajne službe, odnosno, Crvenih beretki, jedinice za specijalne operacije Državne bezbednosti.

Ante Gotovina, podnarednik kao i Legija, putuje uZagrebi gle čuda, u kopipejst varijanti destabilizacije regiona, postaje ključni hrvatski vojni strateg.Ilijer, sve to, možda bila slučajnost?

Bože, ponekad razumem mog druga Kneleta koji tihuje u Hilandaru. On još pre dvadeset godina shvatio: “Neka nam je Bog u pomoći!”.

Kristijan se za to vreme baškario po evropskim metropolama i njihovim zatvorima. I neprestano jer bildovao. Ipak je, vremenom, shvatio da obrazovanje nema alternativu. Ali, nije pohađao škole, već se nosio komunističkom parolom – zatvori su naši univerziteti!

Postaje najpoznatiji srpski robijaš. Daje intervjue, izjavljuje kako je nekontrolisano human, tvrdi da je čak bio politička žrtva. Da su mu prethodne vlasti namestile aferu, jer ih nije podržavao, pa su ga, navodno, lažno oštužili da je dilovao drogu u crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu.

Možda se, zapravo, tada Kristijan najviše približio Bogu? Sudije nisu uvažile njegovu religioznu odbranu, sa primesama politike, pa će, kako sada stvari stoje, posle Farme, otići pravo na robiju.

Ne obazire se, međutim, Kristijan na sve to. Tvrdi da je idol mladih, da je napisao dve knjige autobiografije, da će njegova istina uznemiriti majčicu Srbiju.

Kada je vojvoda Vojislav Šešelj došao na Farmu, Kristijan mu je, pred oko tri miliona ljudi, rekao da je trebalo da ga davno kokne snajperom. Ali, da je u posledjem trenutku odustao. Vasljda je, iznenada, postao član Radikalne stranke.

Da, gost farme je bio i lider srpskih radikala Šešelj, čovek koji je sam samcijat demolirao i osramotio Haški tribunal. Pa, kad može Šešelj posle haškog kazamata na Farmu, zašto ne može i Kristijan, posle srpskog?  

I, nastavlja Kristijan, iz dana u dan, da priča kako prezire svaki porok, drogu i cigarete posebno. I planira on izložbu crteža. Ne zaustavlja se u umetničkom uzletu, već najavljuje dalje pisanje knjiga i nastavak lične akcije odvraćanja klinaca od narkomanije. Želi da otvori puno sala za treninge širom Srbije, gde će držati nekakve psiho-fizičke treninge svima onima koji moraju ili žele da čuju razliku između dobra i zla. Dobra vila će, valjda se podrazumeva, biti išarani grmalj Kristijan.

Na Farmi su starlete potpuno odlepile za njim, što ponešto govori o ženama, a ponešto o muškarcima. Hoće da mu rađaju decu, što više malih Kristijana, jer, tako će Srbija dobiti pravu mladost za Novo Doba. Čak ga je policija uživo hapsila tokom emitovanja Farme, jer je pričao kako je njegova ekipa naručivala nekoliko ubistava članova suprotstavljenih bandi.

Ujutru je, na radost nacije oslobođen. Policiji je priznao da je pričao gluposti, kako bi se podigla gledanost.

Sada tabloidi otkrivaju da je, zapravo, Kristijan bio član svinjske mafije. Valjda je sa kumom je krao prasiće po selima i prodavao ih na pijaci.

Opet je počeo da divlja, pa da se posle minut-dva, pretvori u ljubičicu. Slomio je nos udarivši novu starletu, balerinu, pretri smrću kom stigne od farmera. I, nikom ništa. Kristijanu je sve dozvoljeno.

Samo Bog zna koja verzija njegove biografije predstavlja pravu istinu. Ali, zašto kvariti mit o čoveku zbog koga Srbija ne spava? Zašto rušiti iluziju o kriminalcu-heroju na koga se lože klinke? Zašto kritikovati njegov edukativni značaj koji ima na našu decu? U vreme komunističke diktature koju toliko preziremo i ismevamo, televizija je prikazivala emisije čuvenog Branka Kockice. Učili smo kako da budemo dobra deca, a potom dobri ljudi. Danas, kada diktature nema i kada cveta demokratija i zaštita ljudskih prava, naročito najmlađih, dečji idol je – Kristijan Kockica.

Ne pitajte me, zato, za kim piplmetri polude. Oni polude za Kristijanom. I zato me ne pitajte, hemingvejski, za kim zvona zvone.

Zato što nam je svima davno odzvonilo!

Aleksandar Apostolovski  11.11.2015 >> Српската верзија на блогот проследете ја  тука.