Marko Milićev, koji se bavio narko-poslovima vozio se sa nekoliko mladih devojaka te noći. Nije želeo da stane. Udario je mladog Luku na Brankovom mostu i izgubio se, praćen zamućenim kamerama… Našminkane devojke sa napumpanim usnama i grudima su pritvorene. Ćutale su mesec dana o ubistvu koje je Srbiju okrenulo naopačke i zapretilo da sruši vladu.

Detalji zločina sada polako izlaze na videlo. Ispostavilo se da se tokom vožnje u “miniju” odvijala nekakva perverzna “selfi” zabava. Devojke su mobilnim telefonima snimale tok zločina. Putnici “kantrimena” kezili su se ka displejima skupih telefona, dok se Luki spremao konačni susret sa sudbinom.

Raskalašne, pijane klinke i kreten, koji su se vozili sa splava na splav, najavljivali su smrt dečaka na drugoj strani čarobnog zida kojim je podeljeno srpsko društvo. Na jednoj su oni, sumnjivi biznismeni, kraljevi beogradskog noćnog života koji muvaju klinke sa dubokim dekolteima i usnama naduvanim na pet atmosfera. Oni su “pioniri maleni” tog novog poretka koji nam se nudi kao idelan. Bogati, svemoćni bezdušnici sa dozvolom za ubijanje.

Na drugoj strani tog nevidljivog zida bili su Luka i njegovi drugari.

Bližilo se jutro, ali dvadesetjednogodišnji Luka Jovanović nije ugledao onaj trenutak kada crno nebo, za nekoliko trenutaka, poprima obrise zrele narandže. Luka nije video praskozorje nad Beogradom. I nikada neće. Imao je 21 godinu i želeo je da plovi na “kruzeru”.

Bio je sa drugarima koji pripadaju sirotinjskom, tranzicionom svetu. Ali, zaboga, valja i oni imaju pravo na svoje snove.

Vozili su se u staroj “ladi”. Toj ruskoj krntiji otpao je točak na Brankovom mostu koji spaja Stari i Novi Beograd. Mladići su izašli napolje, pred zoru, da poguraju “ladu”. Iznenada je, velikom brzinom, na praznom i ukletom mostu, kao raketa, poleteo “mini-kantrimen”.

Taj automobil je simbol prestiža novog, bogatog i bahatog sveta. Leteo je mostom. Nije se zaustavio, kada je udario Luku. Na asfaltu su ostali tragovi retrovizora i Lukine krvi, pošto je Hitna pomoć odvela mladića u Urgentni centar.

Potera za ubicom pretvorila se u jednu od najkontroverznijih i najpotresnijih istraga u modernoj istoriji Srbije. Bila je to, najpre, sitna vest u dnu strana beogradskih listova. Vozač je pobegao sa mesta nesreće.

Ali, Lukin otac je, posle sahrane sina, svakoga dana, neobrijan, u crnini, dolazio na most, tamo gde je Luka pregažen. Držao je fotografiju mladića koji je sanjao da plovi okeanima, što dalje od Srbije, što dalje od mosta, što dalje od “kantrimena”.

Vesti sa mosta u štampi postajale su sve duže, poprimajući obrise tragične priče. Zašto se ne pronalazi ubica na mostu prekrivenom kamerama? Kada se prekorači brzina na mostu ili kada se vozi žutom trakom, na kućnu adresu stiže kazna, jer ste snimljeni dok činite saobraćajni zločin! Ali, odjednom, slike “kantrimena” na kamerama postale su mutne. Ko je vozio ukleti automobil pred zoru? Ko nije želeo da zakoči, da stane, da preveze Luku do bolnice? Ko usporava istragu? Krije li policija ubicu?

Pritisak javnosti je bio toliki, da je čitava državna mašinerija konačno pokrenuta. Kao tromi, spori “kruzer” koji konačno isplovljava iz luke, ali, na čijoj palubi, Luka nikada neće popiti piće…

Ubica je konačno otkriven. Marko Milićev, koji se bavio narko-poslovima, suvlasnik noćnog kluba, vozio se sa nekoliko mladih devojaka te noći. Nije želeo da stane. Udario je Luku i izgubio se, praćen zamućenim kamerama…

Ministar policije Nebojša Stefanović je održao konferenciju za štampu koju su direktno prenosile televizije sa nacionanom frekvencijom. Ministar je saopštio: uhapšeni su svi, osim ubice. I objavio je da se ubica sunča na nekom letovalištu u Turskoj! Otišao čovek usred istrage na letovanje!  

Od kada je ministar objavio ime ubice i ležaljku na kojoj je lociran, taj Milićev – valjda je jasno kao dan koji Luka više nikada neće videti – ispario je iz Turske! Stigao čak do Kine. Osumnjičeni za ubistvo, Marko Milićev, putuje po svetu, kao Marko Polo!

Nema ni “mini-morisa”. Kažu da ga je Milićev kum isekao u komadiće. Valjda ga nije pojeo?   

Ali, našminkane devojke sa napumpanim usnama i grudima su pritvorene. Tamara Bogdanović, Milica Novaković, Dana Manevski, Bojana Petrović, ćutale su mesec dana o ubistvu koje je Srbiju okrenulo naopačke i zapretilo da sruši vladu.

Detalji zločina sada polako izlaze na videlo. Ispostavilo se da se tokom vožnje u “miniju” odvijala nekakva perverzna “selfi” zabava. Devojke su mobilnim telefonima snimale tok zločina. Putnici “kantrimena” kezili su se ka displejima skupih telefona, dok se Luki spremao konačni susret sa sudbinom.

Raskalašne, pijane klinke i kreten, koji su se vozili sa splava na splav, najavljivali su smrt dečaka na drugoj strani čarobnog zida kojim je podeljeno srpsko društvo. Na jednoj su oni, sumnjivi biznismeni, kraljevi beogradskog noćnog života koji muvaju klinke sa dubokim dekolteima i usnama naduvanim na pet atmosfera. Oni su “pioniri maleni” tog novog poretka koji nam se nudi kao idelan. Bogati, svemoćni bezdušnici sa dozvolom za ubijanje.

Na drugoj strani tog nevidljivog zida bili su Luka i njegovi drugari. Gubitnici koji ne umeju da se snađu u vrlom novom svetu i zato guraju ubogu “ladu” nekoliko minuta pre nego što beogradsko nebo poprimi obrise zrele naranže.

Da, i oni su bili na splavovima. Danas nam decu vaspitavaju splavovi. Oni diktiraju modu, muziku i zakone. Oni su regrutni centri za obuku čitave generacije džiberaja, bilmeza, šibadžija i bezdušnih razbojnika.

Splavovi su njihovo rečno carstvo, gde trešte narodnjaci, tehno i džez, gde se muvaju pevaljke kakve ne možete da zamislite, gde starlete iz rijaliti programa dolaze u audijima i poršeima, dok dečaci poput Luke stare “lade” svojih očeva ostavljaju u šumi, što dalje, da se ne bi primetilo da se u tu noćnu egzotičnu gungulu umešala sirotinjska kasta koja sanja da će na splavu pronaći pojas za spasavanje. Taj pojas mu neće pomoći od davljenja u savi ili Dunavu. Taj pojas će ga spasiti od davljenja na srpskom kopnu!

Kako preskočiti taj zid i dospeti u taj magični svet sponzoruša i studentkinja? Kako se umuvati u galaksiju kriminlaca, političara i bankara, top-advokata, narko-bosova, generala policije i fudbalera koji po sezoni vrede nekoliko miliona dolara, kako se umuvati u taj zatvoreni krug diplomata i špijuna, ili stranaca direktora korporacija koji vikendom, privatnim avionima, sleću na beogradski aerodrom, kako bi potom aterirali u vip-salone, pohotno tražeći devojčice koje sanjaju da pobegnu sa Lukine strane zida?

Na splavovima se čini da svi, tako izmešani, imaju jednake šanse. Ali, istina je da ih nemaju I da je to iluzija koja se ponavlja svake bogovetne noći.

Luka i njemu slični, uvek će se vratiti u “ladi” kući, negde u radničkom predgrađu, izgrađenom tokom industralizacije druge Jugoslavije, znajući da nema šansi da splavarske devojke pristanu da uđu u njihove ruske krntije, u njihove stare stanove.

Luka je bio lep dečko, kao i njegovi prijatelji. Ali, kakvu on budućnost nudi splavarskim devojkama? Malistan na periferiji, rad u kiosku za 150 evra mesečno, vožnja gradskim autobusom u kojima se svakodnevno građani tuku sa kontrolorima, a rosmki dečaci sviraju harmoniku, a potom prose?   

Devojke koje ne žele takvu vožnju i takav pojas za spasavanje, uvek će sesti u “kantrimen” i neće se libiti da naprave “selfije” sa ubistva, kao što neće ni trepnuti kada taj automobil ubije dečake koji su došli na splav, po pojas za spasavanje.

Luki nisu dozvolili ni to, da proživi svojmaliživot. Sada devojke kao dokaz, nude zapis sa svojih mobilnih telefona. Štampa najavljuje da će dobiti godinu dana zatvora koji će provesti u kućnom pritvoru. Nosiće nanogicu, kao Ceca.

Život koji se neprestano ubrzava, kao poludeli “mini kantrimen” koji leti po Brankovom mostu bez kontrole i milosti, pregaziće sećanje na Luku, na njegovu ubogu “ladu”, na sporu policijsku istragu.

Devojke će izaći napolje. Ponovo će otići na splavove. Praviće opet idiotske “selfije”, udaće se verovatno za nekog vlasnika kafića ili menjačnice. Možda će se cure iz “kantrimena” kajati, ali to neće trajati dugo, jer podvest se trudi da izbriše ružna sećanja.

I, to će biti to. Luka će ponovo biti pregažen.

Da li je taj lepi dečko imao drugačiju mogućnost na zemlji? Naravno da nije, jer Luka i dečaci poput njega, bili su mrtvi mnogo pre nego što su izašli iz “lade” na crni asfalt, pred najlepšu zoru koju možete zamisliti: beogradsku zoru krvave naranže.

Aleksandar Apostolovski 04.09.2014