Koliko god srpski lideri verovali da će ih zaobići mač sudbine, odnosno svrtstavanje uz samo jednu zverku na obodu mračne šume, a u to su verovali i Sloba, i Đinđić, i Koštunica, i Tadić, taj dan će svakako doći. Kao što je neizbežno da jednog jezivog popodneva kosač s kapuljačom zakuca na vrata svakoga od nas, tako je usud svakog srpskog vožda da jednog jutra ustane da se obrije, ali tada, u ogledalu više nikada neće videti svoje lice. Vrisnuće, ali biće kasno. U njega će gledati Slobodan Milošević! Da, nasmejaće se, ali to neće biti leš koji likuje.  

Vučić to dobro zna. Pitanje je samo da li je dovoljno sazreo. Ako je to uspeo, prvi put posle Josipa Broza, dobićemo lidera koji će kurčevito odlaziti u sve delove mračne šume i umesto u stomaku zveri, završiti za trpezom, zajedno sa zverima. Naravno da i Vučić i Putin dobro znaju kako bi se Vučiću, samo kada bi se potpuno okrenuo Rusiji, Ukrajina dogodila za tri dana – te bi lice srpskog premijera iste sekunde na Si-en-enu počelo da poprima obrise Viktora Janukoviča.

Zaista mi nije jasno šta su naši slavni preci videli u ovom baksuznom delu Balkana, pa su se, dolazeći od negde iz daleka, zaustavili baš ovde – zadnja pošta Srbija! Gde im je bila pamet, pa nisu, recimo, otišli dalje na sever, negde ka Norveškoj ili Švedskoj. Ovako, podigli su vigvame na glavnom geostrateškom autoputu, pa nas zato, na svakih pedesetak godina, pojedu velike sile. Ko svinja masne novine.

Kad god nacionalisti počnu da trabunjaju „o kući na sred puta“ i o važnosti te kuće zvane Srbija za karavane velikih i opakih trgovaca, pomislim na nacionalnu mitologiju koja kipti od herojstva, magije i crne komedije.

Ali, kad god naiđe to doba proklestva, shvatim koliko su, nažalost  duboko u pravu. Srbija se ponovo našla usred novog hladnog rata. Ni kriva, ni dužna. Samo znam da će, kako je to obično bivalo kroz istoriju, na kraju ispasti grbava i gubava.  

Već je počelo. Brisel i Vašington od Vučića traži da Srbija uvede sankcije protiv Rusije. Vučić to neće da učini. Putin je, takođe, najavio dolazak uBeograd, na proslavu 70 godina od oslobođenja Beograda 20. oktobra, što će biti prva velika državnička poseta nekoj evropskoj zemlji Velikog Vladimira posle izbijanja ukrajinske krize.

Kako Putina u Beogradu čeka na Marakani oko 70.000 vatrenih navijača sa ruskim zastavama koji ga obožavaju kao Džajića, već mi se javljaju dve stvari: ruski mediji koji od toga prave senzaciju. Vidim već i Si-en-en. Koji takođe od toga pravi senzaciju!

Američki ambasador u Beogradu Majkl Kirbi već je krenuo u dimplomatsku akciju odvraćanja Putina. U intervjuu beogradskim medijima upitao – šta će Putin u Beogradu? I, upitao se potom Kirbi, zašto Srbija nije pozvala predsednika neke druge bivše sovjetske države? Ruski ambasador Aleksandar Čepurin krenuo je u protivnapad, objasnivši Kribiju da o istoriji nema pojma, jer su, zajedno sa Titovim partizanima,Beogradi Srbiju od nacista oslobađale snage sovjetske Crvene Armije. Dakle, uglavnom Rusi.

Ali, hajde sad, crni srpski sine, snađi se ti u novom hladnom koškanju između Moskve i Vašingtona. Šef srpske diplomatije Ivica Dačić je preporučio, prilično junački, obojii ambasadora da idu van Srbije, pa da se tamo prepucavaju. Pošteno!

Zašto je Srbija tako važna i jednima i drugima, te se premijeru Aleksandru Vučiću sve više priviđa, kao mio i drag lik bravar sa maršalskim činom, drug Tito, koji je sjajno balansirao i trgovao između dva vojna i politička saveza NATO i Varšavskog pakta? Srbija za EU i Amere, jednostavno, predstavlja loš primer. Vučić, naime, čini ono što bi učinili i Merkelova iOlandkad zaspe. Oni tada, u slatkim snovima, otkače Amere i prave dilove sa Rusima.

Grotesknost međunarodnih odnosa sjajno je odslikao namazani Milo Đukanović. Podižući embargo Moskvi, naveo je čitav ozbiljan svet da štuca od smeha – verovatno jednako i Putina i Obamu – ali je upravo u tom spoljnopolitičkom čeličnom stavu Podgorice iskazana pravovrenost Montenegrina koji hrle ka EU i NATO. Milo se, sigurno, i sam upišavao od smeha dok je potpisivao ukaz o sankcijama Rusiji, ali je isto tako savršeno dobro znao da njegova potvrda bezrezervne poslušnosti predstavlja onu vrstu ulaznice malih zemalja u evropski svet za koju je Srbija spremna kao devica sa sela koju zovu da sa mamom i tatom dođe na audiciju za porno film.

Srbija, naime, još nije spremna da skine mrak, ali je pitanje koliko će njen himen ostati čitav, kada započne detaljno prečešljavanje pregovora sa Briselom. To podrazumeva i zajedničku spoljnu politiku. To znači i spremnost da se zaoštre odnosi sa Rusima. To će podrazumevati i gubljenje nevinosti ili naivnosti, kako god hoćemo da nazovemo lutanje Srbije kroz komplikovane vrtloge međunarodnih odnosa.     

Za sada Vučić dobija na vremenu. Postoje, naime, dve vrste teorija o uticaju Rusa na Srbe: jedan je idolopoklonički, a to je onaj o pravoslavnom krvno-duhovnom bratstvu po kom na kraju filma, stižu kozaci na konjima i spašavaju Kosovku devojku od manijaka koji je spopadaju po krvavom polju ravnom. Drugi je pronatovski, koji kaže da su Rusi za Srbe isto što i heroin za petnaestogodišnjaka. Otuda se, valjda, Srbi ponašaju neuračunljivo kroz istoriju, kao ufiksani adolescent koji bi da se, s vremena na vreme, pošiba sa novim svetskim poretkom.

Znajući i jednu i drugu teoriju, i Aleksandar Vučić i Ivica Dačić boravili su u Moskvi, pre formiranja ove vlade, trudeći se da njihov boravak ostane dobro čuvana tajna. To je značilo da je odmah, sutradan, čitav beli svet saznao da se, osim Krima, Rusiji oprezno, maskirani, približavaju i Aca i Ivica.

Ali, to što je Aca ipak skoknuo do Moskve u jeku formiranja vlade, koja se prilično dugo mućkala i pored apsolutne naprednjačke većine, govori da je njeno konačno oblikovanje počinjalo da poprima obrise tek posle povratka Vučića i Dačića iz Rusije. Da je to blizu istine, pokazo je i autorski članak ambasadrora Aleksandra Čepurina, koji je doputovao nazad u Beograd, pisan specijalno za „Politiku“, u kojoj njegova ekselencija obećava kako će ruske železnice umrežiti Srbiju brzim prugama, sve do Bara. Opa bato, braćo Baćuške, vozićemo se 200 na sat, za tri do četiri godine!

Ima tu još ponečega. Izvoz Srbije Rusiji dostiže blizu 320  million dolara,  ali je tendencija rasta velika, naročito pošto nas je Rusija svrstala u prioritetnu grupu zemalja za njene nacionalne interese, te je zapela da celokupna srpska poljpoprivreda, koja, uzgred, ne postoji, snabdeva bar nekoliko moskovskih hipermarketa. Suvišno je govoriti o značaju gasovoda “Južni tok”. Uvek ga se sete, kada padne mraz. Tu je onda kredit za železnice vredan 800 miliona dolara. Ali, ono što je najvažnije – ruska nežna duša oprašta kredite. Kubi je oprošteno 28 milijardi dolara, a Severnoj Koreji – deset. 

Da ne bude zabune. Rusi uvek oproste 90 odsto duga zemlji koja se pokaže poslušnom. Uz oprost dugova, sledi obično novi aranžman. Recimo, jedna atomska centrala i eskadrila borbenih lovaca “suhoja”.

Ako gas zaista krene iz “Južnog toka”, Srbija će dobiti od 200 do 700 miliona dolara, uz korekciju cene gasa, što je zapravo glavni benefit.

Poenta je sledeća. Rusi savezničkim zemljama prodaju gas po ceni od 160 do 180 dolara za hiljadu kubnih metara. Svima ostalima, između 350 i 480 dolara. Poslednju sumu su dobili Ukrajinci. Angela je dobila cenu od 350 dolara. To znači da Putin još veruje u to da se Nemačka može vratiti na put Gerharda Šredera, koji je glavni baja gasovoda “Severni tok”.

Zbog ovih koristi, Vučić još odoleva pritisku Zapada. Naravno da i Vučić i Putin dobro znaju kako bi se Vučiću, samo kada bi se potpuno okrenuo Rusiji, Ukrajina dogodila za tri dana, te bi Acino lice iste sekunde na Si-en-enu počelo da poprima obrise Viktora Janukoviča.

Šta je, onda, Moskva mogla da traži od Vučića, naročito posle posete koju je učinio Putinu, pošto je postao premijer? Sigurno se Vučić zakleo da Beograd neće uvesti sankcije Ruskoj Federaciji, jer Vladimir Putin već ionako ima ozbiljne probleme sa ucenom Podgorice, te bi, pored Mila Đukanovića, još jedan neprijatelj, kao što je Aleksandar Vučić, za Ruse predstavljao veći bebednosni izazov nego Obama i svi lideri NATO zajedno, koji jašu na raketi sa bojevom glavom. Naravno, kad bi se zezali.

Nisu samo brze pruge Rusije u naprednjačkoj zemlji Srbiji dokaz da je Vučić uspeo da razneži Moskvu i objasni im spoljnopolitičku poziciju Srbije koja se održava na antidarvinističkom principu – da slabiji lepo zamoli jačeg na jednoj strani mračne šume da ga ne pojede, a da onda onde na drugu stranu mračne šume i uđe u pećinu druge velike zverke i ponovi to isto. Zamoli je da je ne pojede, pozivajući se na statusnu i vojnu neutralnost, koja podrazumeva da životinjica želi da pristupi pećini jedne zverke, ali da ipak traži dozvolu da bar jednom nedeljno, poseti mračni deo šume, gde caruje probuđena, bratska zver.

Rusima je trenutno na Balkanu važno da se Srbija ne meša u velike igre i da se kloni zajedničke spoljne politike Brisela, koja traži da se Kremlju uvedu ničim izazvane sankcije. U zamenu za politiku neutralnosti, Vučić će moći da ide Putinovom brzom prugom. Rusima je potrebna još jedna Vučićeva časna pionirska: da će garantovati da njegova prozapadna ministarka Zorana Mihajlović neće leći pred varioce cevovoda “Južnog toka” i svojim telom sprečiti širenje energetske gasne magistrale ka Zapadu.

Ali, koliko god srpski lideri verovali da će ih zaobići mač sudbine, odnosno svrtstavanje uz samo jednu zverku na obodu mračne šume, a u to su verovali i Sloba, i Đinđić, i Koštunica, i Tadić, taj dan će svakako doći. Kao što je neizbežno da jednog jezivog popodneva kosač s kapuljačom zakuca na vrata svakoga od nas, tako je usud svakog srpskog vožda da jednog jutra ustane da se obrije, ali tada, u ogledalu više nikada neće videti svoje lice. Vrisnuće, ali biće kasno. U njega će gledati Slobodan Milošević! Da, nasmejaće se, ali to neće biti leš koji likuje.  

Vučić to dobro zna. Pitanje je samo da li je dovoljno sazreo. Ako je to uspeo, prvi put posle Josipa Broza, dobićemo lidera koji će, ne kao Vučić, već kao Vuk, odlaziti u sve delove mračne šume i umesto u stomaku zveri, završiti za trpezom, zajedno sa zverima.

Aleksandar Apostolovski

26.09.2014