Ne pamti se da je Srbija stala uz nekoga ko je u zatvoru, kao što je stala uz Saška! Evo zašto: protiv Saška, kome je provalnik sa šrafcigerom, u gluvo doba noći, upao u stan, podneta je krivična prijava za ubistvo. Šta je trebao da kaže Saško, u mrklom mraku, kada su se čuli samo tihi koraci i duboko disanje nepoznatog?

– Oooo, dobro veče, dragi gospodine! Otkuda vi, sa čarapom na glavi, u mom stanu, kad je već prošla ponoć? Dajte, sedite, kao da ste kod svoje kuće! Želite li da vas poslužim pićem? Možda ste za večeru? Čekajte, da probudim ženu, spremiće neko meze! Možda hoćete da posle večere legnete umesto mene pored moje verne ljube, pa da me tek posle upucate…?

Verovatno mislite da sam pošandrcao. Ne, dragi moji, sa mnom je sve u redu i zato vam, sasvim ozbiljno, pišem o tome šta je Saško trebalo da učini, kako bi, u svom rođenom stanu, sa ženom najrođenijem, dočekao lopova, rizikujući da i njega i njegovu dragu,  izbode šrafcigerom i nestane u noći. Tako, naime, propovedaju zakoni Srbije.

Saško, Saško, crni Saško, šta te snađe? I tebe, i nesrećnog momka,  Vladimira Manića, koji je ušao kroz prozor tvog stana? Bila je duboka noć, kada je Vladimir, tip sa podebelim dosijeom provalnika, naoružan šrafcigerom, krenuo u akciju: hteo je da mazne nešto iz Saškovog stana. Ili, da učini nešto mnogo gore?

Saško ima lagan san, ili je, opet, Vladimir bio isuviše bučan? To zna samo Onaj odozgo. Tek, Saško se probudio. Nešto ga je trglo. Možda onaj animalni instikt za preživljavanjem, kada se u vazduhu onjuši opasnost… Možda se Vladimir sapleo i oborio lampu… Moguće je da je  oborio čašu…

Šta god bilo, Saško Bogeski je ustao, zgrabio nož i skočio na provalnika. Ili ga je provalnik napao? Istraga će utvrditi sve detalje slučaja, ali je ishod već zavio u crno porodicu uljeza: Saško je ubio Vladimira nožem i sada čami u pritvoru.

Protiv Saška, crnog Saška, podneta je krivična prijava za ubistvo. Protiv čoveka kome je provalnik sa šrafcigerom, u gluvo doba noći, upao u stan! Šta je trebao da kaže Saško, u mrklom mraku, kada su se čuli samo tihi koraci i duboko disanje nepoznatog?

– Oooo, dobro veče, dragi gospodine! Otkuda vi, sa čarapom na glavi, u mom stanu, kad je već prošla ponoć? Dajte, sedite, kao da ste kod svoje kuće! Želite li da vas poslužim pićem? Možda ste za večeru? Čekajte, da probudim ženu, spremiće neko meze! Možda hoćete da posle večere legnete umesto mene pored moje verne ljube, pa da me tek posle upucate? Dragi gospodine, bilo bi to možda previše od vas. Molio bih ipak da samo večerate. Šta kažete? Želite da vam strpam u džak svoj novac i nakit? Oooo, tako ste ljubazni. Ali, opet vas molim, ipak prvo večerajte. Posle ću vam predati sav svoj imetak, a kada se dovoljno udaljite, biću slobodan da pozovem policiju. Ustaj, ženo, da čovek večera…!

Verovatno sada mislite da sam pošandrcao, da sam se najeo gljiva ludara, da sam popio flašu mastike, pa mi to nije bilo dovoljno, te sam ispio još litar vinjaka. Ne, dragi moji, sa mnom je sve u redu i zato vam, sasvim ozbiljno, pišem o tome šta je Saško trebalo da učini, kako bi, u svom rođenom stanu, sa ženom najrođenijem, dočekao lopova, rizikujući da i njega i njegovu dragu, provalnik izbode šrafcigerom i nestane u noći. Tako, naime, propovedaju zakoni Srbije!

U teoriji, ubistvo iz samoodbrane, ne kvalifikuje se kao zločin. Praksa i teorija, međutim, nisu baš saglasni kada je u pitanju određivanje samoodbrane. Ubisto iz nužne odbrane, jednoglasni su srpski advokati, toliko je teško dokazivo, da se u praksi gotovo i ne dešava.

Zato se uskomešalo javno mnjenje, pa je više od 35.000 ljudi potpisalo peticiju da se Saško pusti iz ćelije i brani sa slobode. Ne pamti se da je Srbija stala uz nekoga ko je u zatvoru, kao što je stala uz Saška!

– Saško je veliki čovek, dobrog srca. Svakodnevno se duhovno molim za njega i njegovu porodicu. Molim se i za čoveka koji je pokušao da ga opljačka, pa je nastradao. Tražim da pustite Saška iz pritvora – obratio se srpskim vlastima Nik Vujičić. On je jedan od najpoznatijih svetskih govornika, osoba sa teškim invaliditetom koji očarava čitav svet svojim optizmizmom i pokušava da objasni zašto je uz Saška Bogeskog, čoveka koji je u pritvoru pod sumnjom da je u svom stanu, u beogradskoj Zmajevačkoj ulici, 21. maja ubio provalnika Vladimira Manića.

– Saška sam upoznao 2007. godine, kada sam prvi put neformalno posetio Beograd. Od tada smo u stalnom kontaktu i pomogao mi je u organizaciji dolaska u Srbiju 2012. kada sam održao tri velika govora. On danas ima moju punu podršku – navodi Vujičić, koji je jedan od potpisnika onlajn peticije za osobađanje Bogeskog. Potpisnici peticije na sajtu peticije24.com, oborili su svetski rekord u prikupljanju potpisa o oslobađanju Bogeskog. Da, potpisnici peticije su jednoglasni: žele da se izbore za promenu zakona, koji samoodbranu tretira kao ubistvo. Naravno da Sašku nije do smeha, naravno da žalimo ubijenog provalnika, ali srpski zakon je takav, da se nužna odbrana odobrava ako su napad i odbrana istovremeni, te bi rekonstrukcija svakog takvog zločina predstavljala vrhunac crne komedije. Po zakonu, oružje kojim se odbrana suprotstavlja napadaču mora biti isto, ili manje ubojito od napadačevog, a odbrana i napad ne smeju da se drastično razlikuju po sili.

Saško je pet puta, u mraku, sluđen i uplašen, ubo nožem Vladimira, momka sa oko 50 krivičnih prijava.

Dakle, šta je trebalo da uradi saško? Najpre, da, kao istinski dobronamerni i gostoljubivi domaćin, sačeka da Vladimir krene na njega šrafcigerom, a potom da uključi štopericu, kako bi imao dokaz za tužioca – da je čekao na napad, a potom uzbvratio u isto, ili slično vreme. Pre nego što bi uključio štopericu, kako bi dokazao da je odbrana delovala u isto veme kao i napad, Saško je morao da pronađe i šrafciger u onom mraku. Ili nešto manje ubojito oružje. Recimo, viljušku! Ili zarđalu kašiku, što bi rekao vojvoda Šešelj. Taman posla da je zgrabio sekirče, proglasili bi ga za naslednika Džeka Trboseka, koji se sve ovo vreme krio u Beogradu. Verovatno bi, posle, zaglavio i u Hagu. Dakle, Saško bi morao da sačeka prvi ubod napadača i da ne mrda. Onda bi, po zakonu, trebalo da izmeri silu napada. To bi podrazumevalo da pozove taksi, doveze se do Urgentnog centra i zamoli hirurga da mu napiše medicinski izveštaj. Onda bi se taksijem vratio do stana, zamolio Vladimira da ostane miran – kako bi ga uboo viljuškom. Tu nije kraj: najpoželjnije bi bilo da odu zajedno u Urgentni, kod istog hirurga, kako bi im izdao nalaz da su sila napadača i Saškova, bile identične. Ovde ima jedna sitnica, koju treba primetiti. Ako Saško nije bio pri parama, morao je da čeka noćni autobus.

Da je to uradio, Saško bi sada bio slobodan.

Da živi u Americi i da mu lopov  noću upadne na privatni posed, a kamoli u kuću, i da je Saško učinio ovo isto, proglasili bi ga herojem, Obama bi ga odlikovao, dok bi mu Švarceneger poklonio sačmaru, da sledeći put, daleko bilo – puca iz prve. Onda bi dao srceparajući intervju u studiju Opre Vinfri. Ko god je gledao serije poput “Plavaca iz Njujorka”, zna da nemaš, druže moj, šta da nepozvan tražiš u tuđem stanu. Jednostavno je. Privatna svojina je svetinja. Dođeš nepoizvan i popiješ metak ili progutaš sekirče!

Saško nije želeo da se nađe u sitaciji u kojoj se našao. Ali, ovo je Srbija. Zakon jeste kategoriju “nužne odbrane” proširio i na zaštitu imovine, ali se do sada nije dogodilo da neko bude oslobođen zbog ubistva u nužnoj odbrani, kada mu je bila ugrožena imovina!

Da li će Saškov slučaj promeniti stvari? Možda će izumeniti i zakon, jer javnost ne može da poveruje u apsurd, da se sada, savim ozbiljno, savetuje poštenim domaćinima da učine sledeću stvar, kako bi izbegli Saškovu sudbinu: naime, preporučuje se da svaki siroti kućevlasnik nabavi – bejzbol palicu! Prvo, ta omiljena spravica huligana se ne računa u oružje, već se smatra sporstkim rekvizitom i nema, pazite sada dobro – “zakonski neoprihvaltljivu ubojitost”!

Sledeći savet koji se pronosi Srbijom, glasi: kada vam upadne razbojnik, a vi, onako bunovni, zgrabite palicu, nikako ne mlatarajte ka napadačevoj glavi, jer možete da mu smrskate lobanju, pa po srpskom zakonu, odmah vam sleduje robija i optužba za pokušaj ubistva.

Zamislite, molim vas: upada vam manijak sa heklerom usred noći, a vi, sa genima ubice, umesto da ga ponudite kaficom i izvinite mu se što ste u pidžami, krenuli da ga mlatite bejzbol palicom. Gde to ima, molim lepo!

E, pa ima. Ne smete da koristite ni biber-sprej, niti nož duži od 12 santimetara. I, šta da kažem, nego da preporučum – švajcarski nožić. Doduše, zakon ništa ne govori o nožu za led, koji je tako slatko-krvavo, koristila Šeron Stoun u filmu “Niske strasti”. Jedan od najpoznatijih i najharizmatičnijih advokata Toma Fila je savršeno mudro opisao potpunu besmislenost činjenice da pravo nekog ko napada u očima tužilaštva, bude ispred prava onog ko je napadnut.

Evo šta je rekao slavni branilac:

– Mi imamo problem iz vremena komunizma da razjasnimo šta je to nužna odbrana. Tada je vladala doktrina da ne može privatna imovina da bude važnija od bilo čijeg života. Postoji stalni strah da se neko oslobodi zbog nužne odbrane. Ja sam često na putu, pa mi žena ostaje sama kod kuće. Držim pištolj pored vrata i rekao sam joj: „Ako neko uđe, pucaj i ne pitaj zašto je ušao. Lakše ću da te izvadim iz zatvora – nego sa groblja!“.

Fila je, uzgred, poznati šaljivdžija, pa je, pozivajući stručnu javnost da se pozabavi temom samoodbrane, nastavio u svom stilu:

– Ako neko upadne u vaš stan, da li treba da ga pitate: „Jesi li došao da me ubiješ?“. Ili, ako je žena, da ga pita: „Da li si došao da me siluješ?“.  Onda, lopov ljubazno uzvrati: „Došao sam da te silujem“. Onda je dozvoljeno da se lupi šamar, a ako provalnik kaže da je došao da vas ubije, onda je u redu i da se puca.

Ovde je Fila zastao. Zaboravio je da kaže: pre toga, žena treba da uzme diktafon i snimi pretnju manijaka. Uz to, treba da ima još jednu sitnicu – damski pištolj, koju će izvući iz Luj Viton tašne.

To je, međutim, melodramska završnica, sa elemntima hiškokovske dramaturgije u priči o „nužnoj odbrani“.

Obično je drugačije, pa boh se vratio na „crnni talas“ Dušana Makavejeva ili Živojina Pavlovića. Obično, dakle, u drugoj sobi, spavaju dečica. I, obično je provalnik očajnik ili narkoman, na ivici razuma. I, obično je domaćin isto tako očajan, kao napadač. U sudaru ta dva straha, samo jedan pobeđuje. Tako je učinio Saško. Rodbina ubijenog tvrdi da je Saško pojurio za Vladimirom, koji je bežao, a potom ga ubo nožem. Saškovi branioci tvrde da je do ubistva došlo pošto su se obojica potukli. Ali jedno je sigurno tačno: Saško je te noći mirno legao da spava, a Vladimir je ušao u Saškov stan sa namerom namerom koja se još ispituje. Verovatno je došao da ukrade. Ali, možda je došao i da ubije? To, verovatno, nikada nećemo saznati. Kao što je teško provaliti zašto su zakoni i sudska praksa Srbije na strani provalnika i razbojnika. Razum je na strani onoga koji se brani. Građani Srbije su, takođe, na Saškovoj strani.

Ali, dajte, molim vas, ovo je Balkan i nemojte da se kladite u pobedu razuma i građana. Ovo je, rekoh, Balkan, mesto gde pamet retko navraća.

Dakle, kupiću sebi bejzbol palicu, da bih spavao mirno i spokojno. Kao zaklan.

 Aleksandar Apostolovski

Filantrop

 Saško Bogeski je poznati filantrop, koji se godinama zalaže za prava marginalizovanih grupa. Predsednik je Nevladine organizacije za promociju etičkih vrednosti u privatnom i javnom životu, a godinama je radio u Biblijskoj školi, gde je pomagao izbeglicama iz Hrvatske, BiH i Kosova. 

Takođe je pomagao i osobama sa invaliditetom. Jedan je od onih koji su doveli svetski poznatog Nika Vujičića u Beograd. Iza sebe nema nijedno krivično delo, niti prekršaj.