/ Прочитано:

1.211

Utakmica veća od života: Seks, aga, Srbi i Hrvati

Predstojeća utakmica između Hrvatske i Srbije na Maksimiru, uticaće na regionalnu stabilnost daleko više od dugo očekivanog susreta predsednika Tome Nikolića i Ive Josipovića. Čak i da Toma i Ivo umesto odela obuku bermude i na ruke navuku bokserske rukavice i uđu u klinč, ono što će se događati 22. marta, uticaće na međudržavne i kakve god hoćete odnose između dve najveće države bivše Jugoslavije, a da bi zabava bila veća, sudiće im Turčin, krvnik Mančester Junajteda. Srpskim igračima zabranjen je seks, iako selektor Mihajlović upravo te radnje uveliko obavlja sa celokupnom fudbalskom nacijom

Turska zaista postaje regionalni faktor na Balkanu, čak i kada je u pitanju ono najvažnije – fudbal. Zaista je pravi geopolitičar taj Mišel Platini, kada je za glavnog sudiju predstojećeg sudbinskog meča u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo u Brazilu, između Hrvatske i Srbije, umesto nekog oficira iz mirovne misije UN, odredio sudiju Čunejta Čakira koji je, uzgred, potpuno poremetio duševni mir Rajana Gigsa, legendarnog i matorog Velšanina u dresu Mančester Junajteda.

– Mančesterov krvnik sudi u Zagrebu – urliču srpski tabloidi, udarajući u tam-tam uoči predstojeće utakmice na Maksimiru, koja će na regionalnu stabilnost uticati daleko više od dugo očekivanog susreta predsednika Tome Nikolića i Ive Josipovića. Čak i da Toma i Ivo umesto odela obuku bermude i na ruke navuku bokserske rukavice i uđu u klinč, ono što će se događati 22. marta, uticaće na međudržavne i kakve god hoćete odnose između dve najveće države bivše Jugoslavije.

Kako će deliti pravdu Turčin koji u nacionalnoj ligi, kada se sretnu Galatasaraj i Fenerbahče, dobro zna šta znače reči ludilo, odustvo svakog smisla, pakao ili belaj… Englezi tog nalickanog turskog sudiju očima ne mogu da gledaju, pripisuju mu svokajakve nedolične nadimke, jer ga smatraju ključnim čovekom koji je, pokazavši nedavno sporan crveni karton Naniju, praktično izbacio crvene đavole iz Lige šampiona i dozovolio Kristijanu Ronaldu da se šepuri po vaskolikoj ujedinjenoj Evropi.

Sa oreolom engleskog neprijatelja broj jedan, sa imidžom sudije koji maše kartonima kao Novobeoghrađanin koji leti lovi komarce na Savi, sa likom čuvara harema iz serije Sulejman Veličanstveni, ali onog kvarnog, aga Čakir će biti kadija na zelenoj travi Maksimira, kad na megdan izađu igrači dve reprezentacije koje oličavaju ovaj naš divni, plemeniti i otkačeni Balkan.

Ali, imperijalisti iz UEFE su isuviše veliki intrgiganti i smutljivci, premazani svim mastima, i jednostavno ne mogu da odole, a da se i dalje ne poigravaju sa mališanima – sa nama, Srbima i Hrvatima. Zato su, tek da podgreju vatru, kao da već dovoljno ne gori, odlučili da srpski sudija Milorad Madžić sudi kvalifikacionu utakmicu – hajde, pogodite kome? Naravno, Srbin Madžić će deliti pravdu Turcima, u meču protiv Mađara, svega četiri dana posle velikog dvoboja zagrebačkog.

Pa sada, brate naš Čakiru, crni sine, pazi kako sviraš u pištaljku! Čudi me, međutim, da Hrvati nisu primetili ovu koincidenciju, pa nisu nekoga galamdžiju, poput lenedarnog Ćire Blaževića, pozvali za komentar, nateravši ga da ispali nekoliko rafala po Platiniju, UEFI, svetkim moćnicima, zaveri protiv Hrvatske, ili stvaranju novog poligiona za buduću Jugosferu koja će se, eto, poroditi na zagrebačkoj travi.

Ćiro se, zasada, bavi samo seksom. Naravno da se ta radnja sa smešnim pokretima uvek pominje kada se lopte dohvate bivša, sadašnja i buduća sijamska braća iste krvi i istog, ludog mozga, jer je naš premudri selektor Siniša Mihajlović zabranio igračima da igraju ofanzivno protiv svojih žena, devojaka, ljubavnica ili sponzoruša, četiri dana pre meča. Kako će srpski igrači preživeti seksualnu apstinenciju pred odlazak u boj? Da li če izdržati katanačo pred ofanzivom njihovih vernih ljuba? Hoće li one, sirote, smerne i golišave, prosuti za njima kofu vode? Ćiro je zinuo od čuda, pitao je javno Sinišu, zna li srpski selektor kakav je uopšte uticaj „vatanja“ na fudbal, ali trener Srba je tvrda glava, pa ne popušta, ne dozvoljava krevetske akcije svojih izabranika.

Možda je Siniša u pravu: biće dovoljno petinga i divljeg seksa u 90 minuta na travi Maksimira – plus zaustavno vreme.

Hrvatska je veliki favorit, priznaju melanholično Srbi, jer Hrvati imaju moćan i uigran tim, dok naš selektor Siniša Mihajlović, frojdovski ospednut seksualnom apstinencijom i dalje eksperimentiše sa izborom igrača, pa fudbalska javnost i dalje uzalud traga po guglovima i jahuima za poreklom, mestom rođenja i timovima u kojima igraju reprezentativci Srbije.

– Još nam je samo falio Turčin u Zagrebu, da zabava bude savršena – kaže mi prijatelj koji se savršeno razume u političku i fudbalsku strategiju, dok se ekipa starih drugara oko njega zaista sjajno zabavlja, smatrajući put u Zagreb uzaludnom misijom, te se, umesto ikakvih očekivanja, okreće zabavi. Ko će faliti u Maksimiru, osim age Čakira, da bude tek nešto luđe, nego u Haremu Sulejmana Veličanstvenog za kojim uzdišu ovdašnje domaćice, a bogami i njihovi brkati mačo-muževi.

Ko god da to bude na Maksimiru, pa makar i Bosanac kao delegat, Albanac kao rezervni sudija, Slovenac kao mirovni posrednik, Crnogorac kao komesar za bezbednost, a Makedonac kao Makedonac – običan posmatrač – Beograd ne očekuje previše od tog meča, pomiren sa izvesnošću gubitka i poslednjom šansom da otputujemo u Brazil.

Šta se, zaista, dešava u glavi legendarnog Siniše Mihajlovića, Ričarda trećeg srpskog fudbala? Mediji ga već sele sa klupe propalog selektora u fotelju trenera milanskog Intera, ali on to odlučno odbija i nastavlja po svome, odbijajući da u reprezentaciju pozove sjajnog vezistu Fiorentine Adema Ljajića, koji igra u životnoj formi, cepajući mreže i deleći duge lopte po Italiji, kao nacionalna pošta, te ga Italijani već porede sa velikim Antonjonijem.

Ali, džaba moj mali Ljajiću što igraš ko kralj, kad je Siniša zapeo da svaki igrač mora da peva himnu „Bože pravde“. I nikako na plej bek. A mali Adem je Bošnjak, pa valjda ima određenu skepsu prema stihu himne„…srpske zemlje, srpski rod…“. Šta je, dakle, veliki Mihajloviću, važnije? Da mali Adem, koji se moli Alahu, peva srpsku nacionalnu himnu, ili da proba da probije zadnji red Hrvata i zabode im bar jedan gol, a drugi namesti? Šta je racionalnije? Da mali Adem ćuti dok Siniša peva, ali da posle utakmice cela Srbija peva, zajedno sa Ademom – a da Siniša konačno ućuti?

Adem nema nikakvih problema sa Srbijom, niti ona sa tim lepim dečkom. Igrao je u beogradskom Partizanu, grobari su ga voleli kao svoje dete, Siniša mu je postao drugi otac u Fiorentini, gde ga je dočekao kao trener. Ali, Adem neće da peva, Siniša neće da sluša tu tišinu, pa pokušavam da već duže vreme shvatim, a ne ide mi, kako je to veliki i neprevaziđeni Siniša odlučio da ima seks sa svim Srbima i ostalim etničkim zajednicama, dok istovremeno, zabranjuje to isto svojim igračima. Ukratko, selektor nastavlja sa bludnim radnjama prema fudbalskom nacionalnom timu, nudeći povratak u ekipu vremešnom Dejanu Dekiju Stankoviću, velikom igraču Zvezde, Lacia i Intera, koga je na startu odbacio iz tima, proglasivši ga za oldtajmer! Kad je teško, Deki! Zar je to izborni slogan trenera uoči presudne utakmice u Zagrebu?

Ali, ko će ga znati, fudbal je to, čista apstrakcija, miks filozofije, trčanja i makljaže, nije egzaktan kao fizika. Pre 14 godina, 9. oktobra uveče, u Maksimiru su Hrvatska i Srbija igrale odlučujući meč u kvalifikacijama za prvenstvo Evrope. Gospode, kakvi su to bili igrači: za Hrvate su igrali Šuker, Bokšić, Jarni, Šimić, a za Srbiju i Crnu Goru, koje su tada bile dva oka u glavi, pa se ta zemlja zvala SR Jugoslavija, igrali su Dejo Savićević, Peđa Mijatović, Piksi, Savo Milošević. I, naravno Dejan Stanković. I, naravno, najbolji igrač te večeri – Siniša Mihajlović.

Puške se još nisu ohladile te 1999. godine, rane su bile sveže na obe strane. Srbija, odnosno SRJ, izvukla je nerešen rezultat, 2:2. Ali bilo bi to uzalud, da braća Makedonci nisu odigrali iste večeri 1:1 sa Irskom u Skoplju. Makedonci su te noći mogli da izgube, jer je za njih sve odavno ionako bilo izgubljeno, ali su odigrali pošteno, muški i hrabro protiv jakih Iraca, a gol za Makedoniju je zabio dečko koji je tada igrao za hrvatski klub, kaže legenda.

Pamti li Siniša to veče? Da li je pevao himnu „Hej, Sloveni“, staru, jugoslovensku, o bratstvu i jedinstvu, o srcima svih naših sinova, o pretnji i ponoru pakla, o vatri gromova što će kad-tad opeži izdajnike? Da li su te noći, na Maksimiru, „Lijepa naša“ i „Hej Sloveni“, uz strašne zvidžduke, pokazali sav polifonijski apsurd naših zajedničkih godina, u zajedničkoj zemlji? Te noći na maksimirskoj travi, dogodio se do tada nezabeleženi incident koji duboko simbolizuje odnose dve susedne zemlje. Naime, tadašnji desni bek Juventusa i Jugoslavije Batica Mirković je ležao na zemlji, dok mu je bek Hrvatske Robert Jarni prišao i sa visine, unoseći mu se u lice, pominjao najuži deo familije, ređajući ih po ženskoj liniji, od sestre do tetke.

Batica je inače mangup, šmeker, sponzoruše Beograda otkidaju za njim, pa se očekivalo da će da ustane, unese se u lice Jarniju, eventualno ga odgurne, dovoljno da dobije žuti karton. Međutim, noć kad igraju Srbi i Hrvati uglavnom nije obična. Tada na nebu svetli krvavi mesec i zavijaju vukovi, te je verovatno ta magijska atmosfera uticala i na Baticu koji se baš i nije pokazao kao frajer, već je, ležeći na zemlji, izveo najgluplji potez karijere: zgrabio je Jarnija, hajde da baš ne objašnjavam za koji organ – ipak je ovo ozbiljan portal.

Jarni je zaurlao, a sudija je pokazao crveni karton Batici. Hrvati su mogli da likuju, jer su ih Srbi i ovoga puta uhvatili za onu stvar, dok smo mi ostali sa igračem manje celo drugo poluvreme protiv reprezentacije koja je tada bila treća na svetu, vadeći se na belosvetsku zaveru, sa obrazloženjem da je Batica izmerio Jarnijevog malog u samoodbrani, braneći goli život i pradedovsku čast pred napaljenim Splićaninom. Ali, dok su i Beograd i Zagreb na balkanski svet gledali zakrvavljenih očiju, igrači su među sobom bili zapravo veliki prijatelji. Kada je u Beogradu, na prvoj kvalifikacionoj utakmici, bila je valjda 1998. godina, nestalo struje, srpski igrači su u mraku zagrlili hrvatske, kako im se u pomračini Marakane, ne bi dogodilo nešto nepredviđeno, kako ih ne bi zaskočio neki delija ili grobar sa dva promila krvi u pet litara vinjaka. Čak su i Batica i Jarni ostali dobri ortaci, mada je sasvim izvesno da je Batica dugo posle utakmice prao ruke.  

Mnogo se promenilo od tada. Ćiro Blažević tvrdi da su sada tenzije mnogo veće, jer se starom, prevejanom mudracu, tipičnom balkanskom geniju, kome je životna mantra „čas bi svoje srce dao, čas bi se sa vukom klao“, čini da je mir suviše dugo trajao, da smo se opet, nekako zbliživši, zapravo postali pomalo nervozni. I željni belaja, gluposti i razbijenih glava. Da li je u pravu prastari mudrac i stari mufljuz neprevaziđene jugo-lige, istovremeno Bosančeros, veliki Hrvat i stara Jugoslovenčina, sve u jednom telu briljantnog cirkuzanta? More li starca samo crne slutnje ili ga muči instikt vrača, koji još žali što nije trenirao Zvezdu, a bogami, mnogi na Marakani puste suzu kad čuju da još nije kasno da sa belim šalom oko vrata, Ćiro okupira Marakanu?   

Mislim da Ćiro greši. Siniša Mihajlović i Igor Štimac, dva praneprijatelja i selektora, ritualno su ispili kaficu pomirenja. Davor Šuker apeluje da se ne zviždi srpskoj himni, što je lepo, ali nerealno, jer tišina na Maksimiru, dok peva Siniša, bila bi jednaka randevuu dobermana i čivave. Atosfera se zahuktava, tek se čekaju političke izjave lidera Srbije i Hrvatske, slutim i neko saopštenje iz Brisela o budućnosti regiona, suživotu, ljubavi, lepoti sporta i zajedništva i ostale fraze iz serije bajki o nama i njima.  

Biće to mnogo više od utakmice. Biće to život. Bićemo to mi i oni, ovakvi kakvi smo.

Aleksandar Apostolovski