/ Прочитано:

1.095

Све тајне преговора Београда и Приштине: Девет рунди пакла са баронесом Кетрин

Кварне бриселске бирократе, све су учиниле да исцрпе српску делегацију, па су их, уместо у фотеље, сместили у неке дрвене столице, да што пре попусте, да се укоче, да кажу, дај, да признамо Косово и прилегнемо, као људи. Али, узвикује Вучић, борио сам се храбро, мушки, српски. Дачић и Вучић су се по повратку у Београд, сусрели са страшним телефонским претњама смрћу. Стотине језивих порука стигле су на мобилне телефоне двојици кључних играча у земљи. Вучић их је добио чак 850!

Чим је легенда америчке атлетике, велики спринтер и суперстар Карл Луис, дошао да у недељу отвори Београдски маратон, па се грлио са српским премијером Ивицом Дачићем, а дан-два раније, по белом граду се шеткала холивудска супер фаца Кевин Костнер, било је јасно да су Американци хепи, пошто је српска влада парафирала споразум са Приштином. Једном сам мудро прорекао да ће Ивици, ако се приближи Тачију, ускоро понудити да у опасним сценама мења Тома Круза, као агента Итана Ханта, у новом наставку „Немогуће мисије“, а није искључено да у римејку „Ниских страсти“ премијер буде српска верзија Мајкла Дагласа.

Немачки шеф дипломатије Гвидо Вестервеле је, са друге стране, честитао првом потпредседнику владе Србије Александру Вучићу на храбрости и мудрости коју је испољио у Бриселу, на српско-косовској, ко ће га знати којој рунди преговора, којој је председавала баронеса Кетрин Ештон.

Немачка агенција је у свом коментару најмоћнијег Србина Ацу Вучића, лидера водеће Српске напредне странке, министра одбране и координатора свих тајних служби прогласила суперменом, тако да ме не би изненадило да Србију ускоро посете Михаел Шумахер и Франц Бекенбауер. Шумахер би могао постати Вучићу лични возач, а Бекенбауер, евентуално, тренер Црвене Звезде.

– Албанска чизма неће бити на северу Косова. Ми смо победили – изјавио је Вучић по повратку у земљу. То да чизме Тачијевих момака неће газити по северу, Ивица и Аца уговорили су са Натоом. Али обојица су се по повратку у Београд, сусрели са страшним телефонским претњама смрћу. Наиме, стотине језивих порука стигле су на мобилне телефоне двојици кључних играча у земљи. Вучић их је добио чак 850! На отварању маратона један десничар је пришао Ивици и оптужио га за издају, али је намазани Ивица то претворио у сопствену промоцију, распричавши се са љутим десничаром, забранивши при том да полиција измлати младића, и још му је рекао да му је драго што су се испричали о Србији, животу, Косову и издаји.

Стиже кинта, од Амера, Емирата, Руса, све ће да цвета, обећава влада и подвлачи да нигде, аман, аман, не пише да је влада признала Косово.

Пре 15 дана, заиста је изгледало да је све изгубљено за Србију. Шта год се деси на преговорима између Београда и Приштине, српска делегација ће проћи исто, па макар се из Брисела вратила џепова пуних дијаманата или осиромашеног уранијума, коментарисали су београдски песмисти.

Тамни вилајет, то је судбина Србије, нема ту неког мудрог избора, јер је фасцикла са грбом независног Косова била испред свих чланова делегације, и „наших“ и „њихових“. Када се види да барон Хашим са баронсеом Кетрин Ештон борави тек петнаестак минута у бриселској канцеларији и оданде излази весео, као да је опет добио на рулету у казину, и као да је обишао своје тајне трезоре у швајцарској банци и када се видело да српска делегација остаје по два и по сата затворена са баронесом Ештон, а потом се види како Дачић и Вучић излазе ознојени, као да су се тукли у „пентагону“ са зверима ултимат фајта, било је јасно ко води игру. Брисел, Берлин, Американци и Приштина, ударили на српску нејач – премијера Ивицу Дачића и вицепремијера Александра Вучућа.  

Колико рунди пакла дели Београд и Приштину до преговора и да ли ћемо, после деветог круга, гледати „Божанствену комедију“? Драматично као пред Дејтон и Рамбује, галамило се у Београду.

Потом су, крајем прошлог викенда, делегације Београда и Приштине поново кренуле за Брисел. Делегације су смештене у мале канцеларије, како би се преговарачи учинили  ситним, немоћним, признао је Вучић. А он добро осећа димензије затвореног простора – висок је преко метар и деведесет. Приштинска делегација је у једном тренутку поскидала сакое, па је то онда учинио и Вучић. Ивица је глумио доброг полицајца, па су Албанци помислили да ће све да заврше са премејером, док је Аца извео психолошки трик и, као у кафани, у оделу, легао на под, после 14 сати преговарачке косовске битке. И дремнуо као човек.

Кварне бриселске бирократе, све су наместиле да исцрпе српску делегацију, па су их, уместо у фотеље, сместили у неке дрвене столице, да што пре попусте, да се укоче, да кажу, дај, да признамо Косово и прилегнемо, као људи. Али, узвикује Вучић, борио сам се храбро, мушки, српски.

Пошто су парафирали споразум, српска влада га је одобрила у понедељак, али је, осим десничарских странака, протов споразума са Приштином, наступила и Српска православна црква. 

Тачи је, видим, такође проглашен за издајника од тамошњих екстремиста, који су већ прогласили победу Србије, видевши у споразуму север Косова као клицу нове Републикуе Српске, а Косово као Босну – подељену и неодрживу. Тачи је онда загаламио: Србија је, де јуре, признала Косово.

Чини се да је председник Србије Томислав Николић изрекао праву истину: с обзиром на то да су обе стране незадовољне, споразум није тако лош.

Него, хајде да видимо шта се налази на столу, шта је то што Запад сматра историјским и због чега ће Ивици и Аци, Амери послати не само Бјонсе, која је, опет случајно, баш пре неки дан у Београдској Арени започела овогодишњу светску турнеју, него ће, ако наставе овако, замолити Кристијана Роналда да пређе у Партизан.   

Срби ће, наиме, имати не само четири команданта полиције већ и регионалног команданта за све четири српске општине, које су омеђене као посебни српски регион на северу. Дакле, заједница српских општина бира кандидате за регионалног команданта – комада три – а онда једнога од њих бира косовски министар унутрашњих послова.

Састав косовске полиције на северу, рефлектоваће етнички састав у четири општине, што ће рећи, 98 полицајаца биће Срби, док ће двојица полицајаца  бити Албанци.

Из тачке 14. Срби су такође успели да избаце параф да Србија неће ометати Косово у његовој интеграцији у међународним институцијама, односно чланство у УН. 

И, ту је Аца Вучић у праву. Србија је извукла максимум, што је Европска комисија умела да цени: на састанку шефова европске дипломатије у Луксембургу, препоручено је отаврање преговора о чланству Србије у ЕУ. Датум, та магична, флуидна реч, ту је, на вратима Србије.

Сви су, заправо, желели брз договор – Београд зарад добијања датума за почетак преговора о чланству, Приштина због потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању. Баронеса Ештон их је у томе охрабривала, свесна да је и њена политичка будућност увезана са судбином договора.

И сви су се, жаргоном београдских мангупа, уталили!

Американци све посматрају из прикрајка, да, ако затреба, издиктирају неке нове услове.

Нема нарочитог узбуђења у Београду. Народ се поводом Дана „Д“ није посебно узбудио, ако се уопште потерсао упркос чињеници да медији баражном ватром засипају Косовом. Има то своје објашњење: од вишегодишњег замора да ће се ишта битно променити у тужној свакодневици.

Срби са севера ипак прете референдуомом, али их Вучић и Дачић убеђују да буду кооперативни. Николић, Дачић и Вучић заиста се врзмају по Дантеовим круговима пакла. Јер то је усуд Србије, што каже стари, добри народњак: „Куд год да кренеш, теби се враћам, Косово“.

Хоће ли српски лидери избећи проклетство српске политике, које гласи: ко год се дочепа Косова, на крају баладе, постаје Слоба?

Јер, „дијалог” између Београда и Приштине је само еуфемизам за преговоре Србије са западним силама, САД и ЕУ. Да ли, док ти преговори трају, има сврхе исплазити им језик, или су уздржаност и прагматизам сврсисходнији? Слоба им је, осим језика, показао и средњи прст. Видели смо како је прошао. Ивица и Аца то најбоље знају, били су његови шегрти. И, очигледно, не планирају да заврше као он.

Јер, живот тече даље, као опасна, дивља река, са свим вировима, спрудовима, опасностима и искушењима. Док Београд и Приштина брује о дометима споразума, док се опет у Србији деле на патриоте и издајнике, на Косову се одвија она врста парадокса која је својствене исцепканим државама и њиховим покрајинама. Док се сиротиња замајава детаљима тачака у преговорима, Косовска влада је одобрила, уочи кључне рунде, продају акција 75 одсто Телекома Косова  немачко-америчком конзорцијуму за 277 милиона евра.

Тако вам је то, браћо Албанци. Конзорцијум је прилично тајанствена екипа, али је једно извесно – странци су. На Косовски Телеком раније је око бацила компанија Мадлен Обрајт, бивша државна секретарка САД која је представљала главу Клинтонову политичку песницу у подстицању бомбардовања Југославије. Командант Нато снага, генерал Весли Кларк, намеравао је да покрене производњу уљних шкриљаца, нови златни посао америчке нафтне индустрије, управо на Косову, кога је пре 13 година, обогатио осиримашеним уранијумом.

Нисам злурад, јер је Телеком Косова заправо имовина Србије, и уз доброг адвоката, био би то веома занимљив случај пред Судом у Стразбуру.

Није злурад ни бивши директор Трепче, Србин из златног доба СФРЈ, који каже, после вести да Немци преузимају руднике Трепча, како је распад Југославије уследио заправо да би се највеће наслаге угља у Европи, српски Кувајт, препустио странцима. Некако сам склон томе да верујем је човек у праву. Али, ваљда, као сваки југоносталгичар, нисам превише компетентан да судим о томе.

Али, искрено, више бих волео да су власници Трепче и Телекома ипак остали Албанци. Какви, такви, ипак смо ми наши. Заједничка судбина, гле парадокса, иако мислимо да смо се заувек одвојили једни од других, савршено је идентична. Албанци ће радити код нових газда за 200 евра месечно као робље, баш као њихови рођаци са ове стране Ибра, и даље, све до Дунава. Баш као и браћа са југа, све до Вардара и Охрида.

Велике империје ће их уверавати како је то, заправо, оно што су сањали кроз читаву историју, па нам свима заједно, предвиђам будућност некада славне авиокомпаније ЈАТ, која је седамдесетих година куповала златне боинге 737, као да су бомбоне.

Тада су чистачице и радници летели у тим боинзима, посматрајући кроз прозоре како се назире тиркизно Јадранско море.

И сада ти боинзи лете, као уклете небеске тврђаве, изнад нашег неба. Зовите то небо како хоћете, омеђите га у српско, албанско или македонско, али је, заправо то сасвим свеједно: обичан, пристојан свет и њихова деца данас не знају како изгледају аеродроми, нису осетили мирис соли, нису лежали на шареним, смешним душецима по плажама од Улциња до Опатије,које су вукли наши очеви, док су мајке теглиле цегере са сендвичима за плажу… И памћење на доба када је то било нормално, полако ће избледети, та сећања ће прогласити јеретичким и конзервативним, звучаће некако антиевропски…

Али, постоји ту једна ситница која се не може објаснити рационално, па зато представља паранормалну појаву. Тај ЈАТ о којем сам говорио и ти златни боинзи, претворени у руине, и данас лете, као проклети авиони, са само једном сврхом: без икакве рачунице, без икаквог плана и економског резона, они чувају сећање на доба када смо били нормални.

Ако се питате какве везе ти боинзи имају са преговорима између Београда и Приштине, у праву сте: немају никакве. Али сигуран сам да су се ти авиони и та сећања, макар у најудаљенијим деловима подсвести, јављали у флешбековима и Аци и Ивици и Хашиму, док их је бриселска бароница вукла за уши.

 Александар Апостоловски