/ Прочитано:

1.221

Tajna potopa mediteranskog raja: Kako je Kipar postao najskuplja srpska reč

Kako je rajsko ostrvo za skladištenje i transfer našeg novca, postalo poslednja linija odbrane u pomorskoj bici za srpsko nacionalno blago. Za one koji su spavali na časovima poslednjih tridesetak godina, sve je počelo ovako: Beogradska firma u doba ničim izazvanih i nepravednih sankcija međunarodne zajednice protiv Srbije, pošalje u Nikoziju čoveka od poverenja i na njegovo ime osnuje of-šor kompaniju. Naravno, firma je bez zaposlenih. Čovek od poverenja posle izvesnog vremena shvati da je ipak samo – čovek koji tokom tranzicione evolucije, mutira u novu vrstu – tajkuna!

Ne bih previše voleo da filozofiram o kiparskom finansijskom slomu, jasno je kao dan. Rusi, mahom državne kompanije, tamo su držale svoj novac, smatrajući ostrvce svojom Sredozemnom gubernijom. Kipar je, bez turskog, otcepljenog dela, sa oko 700.000 stanovnika, veliki jedva kao dva ruska solitera. Finansijski uticaj Rusa na Mediteranu, dobro kamufliran u of-šor carstvo, nije se previše sviđao Amerima i Briselu, te su se odlučili na potez bez presedana, što će, nešto mi se javlja, izazvati opasne tenzije na globalnom planu. Proteklih dana je u Moskvi objavljeno da veliki ruski biznismeni i neki „sitniji” ulagači, zapravo državne kompanije, drže u kiparskim bankama oko 30 milijardi evra, mada se pominje i 10 milijardi manje, od čega će oko četvrtina biti konfiskovana, kada se novi paket Brisela primeni. Turci za takav paket imaju poetsku reč – harač.

U „Fajnenšel tajmsu” lepo pišu da je Kipar preko noći postao ofšor bankarski centar bez bankarskog sistema. Suočen sa pretnjom da bi Kipar mogao da bude isključen iz evrozone, predsednik ostrvceta je prihvatio da se Laiki banka podeli na „dobru” i „lošu” banku, s tim da će ona „dobra” biti pripojena najvećem kreditoru na ostrvu – Banci Kipra. S druge strane, Banka Kipra će izvršiti „šišanje” svih depozita većih od 100.000 evra, koje uglavnom drže, rekoh, Rusi. Depoziti u Banci Kipra veći od 100.000 evra biće oporezovani stopom od oko neverovatnih i supersoničnih 40 odsto. Dogovor Nikozije i evrogrupe, kojim bi trebalo da se spreči bankrot kiparskih banaka uvođenjem visokog poreza na njihove depozite, londonski “Ekonomist” ocenjuje kao razuman kompromis, dok ruski premijer Dmitrij Medvedev kaže da se na ostrvu nastavlja otimačina tuđeg kapitala. Odnosno, Rusi su dobili nešto kraću frizuru. Jednostavno su ošišani, i to na nularicu, ali novi stajling se neće svideti Vladimiru Putinu, koji, inače, ne voli kada padne friziranje bez njegovog znanja, jer tada važi stara žargonska izreka – da je neko „ošišan kao ovca”. Zbog paketa ukupne pomoći od 10 milijardi evra, Nikozija je prihvatila mere koje će joj onemogućiti da bude ofšor zona za pretežno ruske klijente. Koga briga za Kiprane. Zasad ih samo svrbi, jer osećaju u svom novčaniku promaju, posle odluke parlamenta da uvede privremenu kontrolu prometa kapitala, tako što na bankomatima mogu da podignu samo 100 evra dnevno.

Dobro, pa šta – reklo bi se. Ponovo se dve imperije igraju na Sredozemlju. Već se spekuliše da će Rusi ugroziti interese nekoliko zapadnih multinacionalnih kompanija na svom tlu, ili će odgovoriti iznenadnim udarcem na nekoj sasvim drugoj strani sveta, koji će biti tako dobro maskiran i maštovit, da će ga prepoznati samo sofisticirani poznavaoci komplikovanih međunarodnih odnosa. Ali, pustimo mi imperije da prave frizure jedni drugima.

Ispričaću vam, zato, nešto sasvim drugo: legendu o tome kako je.

Kipar postao najskuplja srpska reč. Ne Kosovo, ne Gazimestan, ne Gračanica, već to rajsko ostrvo za skladištenje i transfer našeg novca, poslednja linija odbrane u pomorskoj bici za srpsko nacionalno blago. Za one koji su spavali na časovima poslednjih tridesetak godina, sve je počelo ovako: Beogradska firma u doba ničim izazvanih i nepravednih sankcija međunarodne zajednice protiv Srbije, pošalje u Nikoziju čoveka od poverenja i na njegovo ime osnuje of-šor kompaniju. Naravno, firma je bez zaposlenih. Čovek od poverenja posle izvesnog vremena shvati da je ipak samo – čovek. Najčešće je to bio sin ili unuk „Geneksa”, „Ineksa” ili sličnog spoljnotrgovinsko-udbaškog giganta nekadašnje slavne, crvene Jugoslavije. Zato se sigurnošću može reći, bez DNK analize, da je šef predstavništva po pravilu bio – dete komunizma!

Detence vaspitavano na Marksu i samoupravnom. socijalizmu, tako počne da trguje naftom, helikopterima, usisivačima kalibra 50 milimetara i metlama na daljinsko navođenje. Ubrzo shvata da je on, samo on, jedini gospodar državnih resursa na terenu. A teren je romantično mediteransko ostrvo, na koje su devedesetih godina prošlog veka, emigrirali takvi Slobini ljudi.

Pod uticajem blagih klimatskih uslova, ovi žilavi primerci su počeli da se prilagođavaju uslovima sredine – poreskom raju koji garantuje tajnost osnivača, minimalnu ili nultu poresku stopu i činjenicu da deo vlasništva u of-šor kompaniji ne podleže eventualnoj deobi prilikom brakorazvodne parnice.

Vremenom su dečica mutirala u novu vrstu – tajkunčiće. Pošto je detence sve novčane transakcije ionako obavljalo pomoću samo njemu poznatih šifri, bilo mu je potrebno nešto hrabrosti i svesti da će ga eventualno poneki siromašni novinar – sa platom koju bivši heroj odbrane sa kiparske plaže sada daje čuvaru svog kučenceta – prozivati zbog prevelikog izlaganja suncu. Moralno-politički podobni patriota na Mediteranu sabira benefite i deli sa rizicima. Potom sav novac prebacuje na svoj tajni račun u inostranstvu. Ili Kipar, ili neka slična, maštovita destinacija…

Tako su Srbi naučili šta je kapitalizam. To pretakanje društvenog bogatstva u sefove nekoliko desetina porodica u političkoj teoriji se naziva – tranzicija. Fluidni pojam koji podrazumeva da nove gazde i dvorska svita koja ih opslužuje, vladaju nekadašnjom državnom i društvenom aktivom i pasivom, dok ostali žive na keš kreditima ili ekskluzivitetu vlasništva nad akcijama za narodne kuhinje.

Srbi su, potom, naučili ponešto i od istorije. Saznali su da osim Krfa, gde se povukla srpska vojska tokom Prvog svetskog rata, postoji još jedno udaljeno ostrvo koje ulazi u čitanke.

Ep o Kipru ušao je tako i u deseterce, tomove haških istražitelja, biografije najvećih srpskih kapitalaca, američke dosijee o pranju love, ali, ponajmanje u kataloge turističkih agencija.

Zaista, gotovo da nije zabeleženo u modernoj istoriji Kipra da anonimna Srbenda uplati aranžman i da celo letovanje provede Aja Napi u kupaćim gaćama, sa maskom i perajama, a da mu pri tom ne padne na pamet da uđe u klimatizovanu advokatsku kancelariju i preda osnivački ulog za još jednu firmu. Dok su sve zemlje sveta zvanično blokirale novac čije je poreklo bilo „jugoslovensko”, jedna mala, ostrvska, zemlja videla je šansu da unovči svoju neutralnost. Tako je stvoreno neraskidivo of-šor bratstvo i jedinstvo Srba i Kiprana.

Taj kontinuitet potvrđuje lekareovski nedorečeni redovni godišnji izveštaj Stejt departmenta o pranju novca prema kojem je u 2005. godini iz Srbije na Kipar prebačeno više od milijardu dolara. U prevodu, tajkunčići su porasli, osamostalili se od svog roditelja Slobe Miloševića i započeli samostalni život. Narasli su istinski tek u vreme demokratije i postali – tajkuni! Međutim, zov sa balkanskog kopna, iz otadžbine slavne, magnetski ih je privlačio svom prastaništu.

Ali, zar da teškom mukom stečeni novac podele sa ostalima, to jest, sa nama? Zar su se uzalud izlagali opasnostima pod vrelim suncem Kipra, s faktorom za sunčanje plus 50, braneći zemlju od aveti novog svetskog poretka, dok smo mi lagodno, u ladovini, krckali nekoliko stotina hiljada milijardi dinara plate koje je štancovao hiperinflatorni Miloševićev premijer Nikola Šainović početkom devedesetih godina, koji se već dugo nalazi u Hagu, pošto ga je Sloba, posle štampanja novca, prekomandopvao na mnogo opakiji teren – na inflaciju problema na Kosovu i Metohiji, gde je siroti Šain bio politički komesar, stekavši nadimak – Paton Šainović.

Ali, razumimo iskušenja nove, tajkunske vrste, stvorene na Kipru. Trebalo je preživeti na jahtama s onim dekadentnim strankinjama i lupati glavu oko dileme: argentinsko vino ili dom perinjon, dok smo mi, bezobraznici jedni, lokali zozovaču, otrovnu rakiju od koje se umire, ali stvarno, rizikujući da od takvih pića stavljamo slušne aparate umesto naočara, mutirajući u tranzicione glupake prve vrste.

Nismo se ni otreznili, a oni su postali vlasnici Srbije. Ali, zašto se uopšte bunimo, kad su to ionako naše pare, pitale su se preplanule gazde. Naravno da nikako nisu mogli da zaborave na sunce kiparskog neba. Naročito ne na poreske stavke. Gde, inače, piše – nula. A ovde, država se izbezobrazila. Hoće, zamislite, da oni izdržavaju nas, lenčuge. Nećemo da radimo za plate za koje bi u Bangladešu ili Angoli (valjda je tako i u Skoplju), jedva čekali takvu titansku nadnicu.

Hoćemo čiste bolnice i škole, hoćemo socijalne programe, i sve to na njihov račun? E, neće moći, braćo Srbi, rekoše braća Srbi, stvoreni na Kipru. Zar se džabe krvarilo s kiparskim piranama?

Možda njihova priča nije moralna, ali je legalna. Što je nekada davno govorila pokojna baka Borka Vučić – glavna Slobina bankarka – ionako su je svemu tome naučili Amerikanci. Problem je samo u tome što tajkuni žele da ih smatramo uglednim građanima, iako oni igraju po starim pravilima. Ali, ko je očekivao katarzično pokajanje i uplovljavanje milijardi evra u srpsku poresku luku, možda je zreo za statistu u amaterskom pozorištu „Dadov”, inače, kultnom beogradskom andergraund teatru, gde mahom igraju neshvaćeni i propali glumci.

Pitate se, verovatno, zašto ne imenujem neke od „emigranata” sa Kipra? Nema potrebe, svi najveći su registriovali firme baš tamo. I Mišković, koji je sada na robiji.

Ako čitate novine iz Srbije, svi ih dobro poznajete. Pošto su kupili svu zemlju, u paketu sa infrastrukturom na nebu, mislim da ne preterujem kada kažem da ćemo uskoro disati i njihov vazduh. Na kredit ili lizing. Zašto da onda gubim vreme u Palati pravde, izlažući se nepotrebnom riziku da mi sudi neki kadija, koji je stekao diplomu pravnog fakulteta za nekoliko hiljadarki evra? Nego, da li je ugrožen njihov kapital na Kipru, ili je njihov instikt za opasnost davno izoštren, pa su bogatstvo već preselili na neko novo egzotično ostrvo? ovdašnji mediji pišu da je ugroženo stotinjak njihovih miliona, ali, zapravo, niko zbog toga neće pustiti suzu.

Šteta je zbog Kiptra. Baš sam mislio da i ja nestanem odavde. Što da ne, razmišljao sam: daj da se i ja prepustim of-šor evoluciji. Mislio sam da znam gde da odem. Već sam planirao kupovinu avionske karte u jednom pravcu, zadnja pošta – Nikozija. Zašto bih, siromašak, piskarao, umesto da budem bos, gazda, hadžija…?

I, san mi se prekide. Potopiše Kipar. Dakle, odoh na Kajmane,Iliu staru, dobru Švajcarsku…

 Aleksandar Apostolovski